Blog s DUSHOM!

Tudja nesreća

Objavio dusha u 29. septembar 2008 21:00:43 | 10 komentara

Biba

Objavio dusha u 9. februar 2008 13:15:30 | 22 komentara

Sakri babi ličnu kartu ili joj bar zaboravi naočari!

Profesorka Vesna nije stanovala u mojoj petospratnicina Dorćolu, ali mi je bila ipak na neki način komšinica. Nekoliko zgrada nizbrdo, i ispostavilo se da možemo u zajedičke šetnje i izvodjenje njenog psa, običnog uličnog džukca lutalicu usvojenog s ljubavlju. Vesna je bila rodjaka Neninog muža, a Nena je pravnica, sekretar škole u kojoj je moja sestra radila.

Zbližilo nas je skijanje. Na Bjelašnici smo jedne davne zime provele divnih sedam dana. Doduše, Nena verovatno neće tako reći jer je već prvi dan „zajahala hang“ iliti kolenom udarila o hupser (to su ona brdašca, neravnine posebno na našim terenima, što je Bjelašnica tada još bila). Šepala je tako oko hotela Famos ostatak zimovanja, stigle smo i do striptiz bara jedno veče... Zabave je bilo, ali skijanja za Nenu ni malo.

I nas tri ostale, Vesna, seka i ja nismo se naskijale po hladnoći nezapamćenoj valjda od Igmanskog marša i ledenim stazama na kojima je bilo tek dvadesetak nekakvih specijalaca iz Sarajeva i nas pet, šest nadasve hrabrih i ludih običnih smrtnika.

Veče pred povratak kući, u šetnji, izjavi jedan od naših mnogobrojnih pratilaca (a kako ih i ne bi bilo kada 4 same Beogradjanke „overavaju“ skijalište kod Sarajeva, a da nije Jahorina) da će napadati 30 cm snega. Moja sestra pogleda u nebo, začudi se odakle mu to, a onda shvati kao dobar vic izjavu tog meštanina. Kako 30 cm snega iz takvog neba???

Kartamo se mi tako u toku večeri, pršti kanasta sve u šesnaest. Nas tri pijemo pivo, Vesna vino,i to obavezno iz čaše sa nogicom! Imala je navike od kojih nije odustajala. Recimo, volela je da pije i čaj sa rumom pa je u nedostatku takve usluge u to vreme nosila „unuče“ u torbi!Pošalju, elem, mene kao najmladju da otrčim do sobe na drugom spratu po ne sećam se više šta, a lift u Famosu je bio u staklenoj „cevi“: Lepo pogledam napolje, a pahulje veličine kokošijeg jajeta! Uzbunim ja ceo hotel urlanjem, a kad smo se probudile sutradan: više od pola metra snega. Eto šta ti je Bosanac! Obeća 30 cm, a dobiješ pola metra!

Plan puta za nazad bio je jasan, kreće se u 15h, znači dovoljno vremena da se provozaju staze koje nisu mogle svih prethodnih dana. Vreme uživancija! Skijanje fenomenalno! Nisu stigli ratraci svuda, mi sve bežimo van regularnih terena da overimo svaki novi sneg.

Negde oko pola tri, Vesna krenula da spakuje skije i stvari u autobus a seka i ja, još jedan krug niz olimpijsku spust stazu (gde naravno vozimo slalom, jel). Stigle do poslednjeg pregiba, hajde da bacimo još jedan pogled, kad tamo, ispred hotela, baš preko puta onog sletišta za spust (veličine omanjeg aerodroma), autobus! Dvospratni, ogromna slova sa strane, liči na naš! Super, stižemo znači na vreme, vučemo skije uz malu uzbrdicu do hotela... a moja sestra odjednom stade! Ja pogledam, svi sede u autobusu, pokunjene Vesnai Nena a streljaju pogledima seku i mene!

Gospoda iz grupe su tu negde oko 11 rešili da krenu oko 12. I svi lepo spakovali stvar, ušli na svoja mesta kad, ne lezi vraže: falimo nas četiri. Seka, Vesna i ja na skijanju, a Nena negde okolo šepajući, družila se s meštanima. Čekali oni, čekali, naravno u autobusu, dočekali prvo Vesnu, izvikali se na nju, onda Nenu, i njoj rekli svašta, a već seku i mene samo mrko gledali. Pa jesmo li mi krive što su prevrtljivi i što nisu shvatili da su propustili najlepše!

To januarsko skijanje zapamtile smo za ceo život. U aprilu je počeo rat i Bosni.

Vreme koje je usledilo donelo nam je mnogo i previše burnih dogadjaja. Nas četiri smo se trudile da ne zaboravimo to skijanje i neke druge zajedničke dane na Brezovici...

Vesna, profesorka francuskoj jezika, najstarija medju nama, dama u najboljim godinama, prednjačila je zatim u opozicionarskim aktivnostima našeg kraja. Vesnina majka, starica starog kova, nikako nas nije razumela i nije želela da čuje ni za koga drugog do samo za njenog Slobodana, imenjaka pokojnog muža.

Kada su stigli izbori, gospodja mama je bila kategorična za koga će da glasa. Nemoćna da sama dodje do izbornog mesta, morala ju je Vesna voditi.

- Zar ćeš stvarno da je vodiš da glasa! – pitala sam zgranuta.

- Hoću! –

- Ama ženo, ali glasaće kako ne treba! –

- Neće, neće! Zaboraviću joj naočari! Kako ništa ne vidi, ja joj pokažem, ovaj tvoj je tu, zaokruži, i ona će ni ne znajući da postane opozicionar! –

Dobih malopre mejl... ne znam da li je zaostao iz prvog kruga (s obzirom na dnevne vesti i odluke nekih partija da nikog ne podrže), ali objašnjava šta su uradili mladi Poljaci pred njihove vanredne parlamentarne izbore prošlog oktobra i šaljivo predlaže i nama.

Ja dodajem: ako već ne uspete da sakrijete babinu ličnu kartu, onda joj  bar zaboravite naočari!

Objavio dusha u 31. januar 2008 13:58:58 | 25 komentara

Orijash

Objavio dusha u 20. januar 2008 11:36:29 | 9 komentara

Braća sa četvrtog sprata

Ponekad mi se činilo da je Sudbina baš rešila da igra neku čudnu, hazardersku igru s stanarima petospratnice na Dorćolu. Birala nije, ni po godinama, ni po spratovima, a ni po surovosti.

Na četvrtom spratu u dvosobnom stanu zajedno su živeli roditelji, dva sina i baka, po očevoj liniji. Već u to vreme stara gospodja je bila teško pokretljiva. Dešavalo se ponekad da je čujem, prolazeći pored njihovog stana stepenicama, kako doziva da joj neko donese vode ili da je odvede do kupatila. Kada je bilo loše vreme, njen artitis bi se pogoršao pa je teško stizala od dnevne sobe, u kojoj je inače i spavala, do kuhinje i kupatila.

Sinovi su bili nestašni, radoznali dečaci, kako je i priličilo deci njihovog uzrasta. Mladji je bio tek izašao iz osnovne škole, a stariji, i to samo 18 meseci od brata, bio je prilično popularan u srednjoj. Volele su ga devojčice. Svirao je gitaru i to dobro, da su se o njega otimali lokalni amaterski bendovi, željni da poput Idola dostignu slavu. Igrao je stoni tenis, pa iako u eri fudbala, njegova popularnost medju lokalnim devojčicama nije bila ni malo manja.

Mladji brat je bio možda i bolji gitarista, što je moje uho moglo da proceni, a izjave upućenijih da potvrde. Po pridrodi je jedino bio mirniji, a i krenuo je bratovljevim stopama i u sportu, pa su zajedno bili dubl koji je retko ko mogao da pobedi pa i u konkureciji starijih. Predvidjali su im sjajnu budućnost.

U školi se nisu proslavljali ocenama, ali to niko od njih nije ni zahtevao. Otac je bio presrećan jer ima uzorne sinove, majka je godinama postajala sve manja i manja. Vodeći brigu o tri muškarca u kući i bolesnoj svekrvi zaboravljala je da mora da vodi računa i o sebi. Ostarila je prebrzo, postala senka i to ne samo zbog svojih četrdesetak nedovoljnih kilograma. Ispred nje su uvek bili svi drugi ukućani, a za nju, šta ostane!

Otac familije, uvek opeglan, doteran, radio je puno, pričalo se u komšiluku. Ko zna koliko puta sam ga srela kako duboko u noć dolazi, razdrljene kravate. Verovala sam i ja, kao i njegova supruga i ukućani da se trudi da što više obezbedi već odraslim sinovima, majci i ženi.

Jedne večeri, na ćošku, gde se iz naše ulice skretalo u mračniju, sporednu, videla sam komšiju kako galantno otvara vrata službenog automobila zanosnoj, ali za njega premladoj brineti. Osim intimnog dodira, nije mi promakao ni poljubac. Komšija, znači, ima ljubavnicu! I to neku klinku iz kraja! Njegov prekovremeni rad bio maska za avanturu.

Tu u blizini, Kino – klub je bio „naše mesto“ do koga su dorasli i komšijski sinovi. Vidjala sam ih, najčešće same, dok mi jedno veče šanker Mića nije ispričao da se stariji zaljubio! Preskakao je treninge zbog nje, objasnio mi je Mića, tražio ga je trener i u klubu. A cura mu je ona mala iz komšiluka, ona zgodna...

Moj šok je bio ogroman kada su se njih dvoje pojavili na ulazu. Devojka mi je bila poznata, pa upravo je ona izlazila pre neko veče iz očevih mu kola!

Ono što sam ja videla, nije promaklo ni drugim komšijama. Priče su konačno stigle i do malene ženice.

Usledili su meseci pakla. U njihovoj kući su stalno bile svadje, koje smo čuli svi! Kada se nisu raspravljali muži žena, raspravljali su se stariji sin i otac. Na kraju, raspravljali su se svi izmedju sebe.

Razvod je bio veliki šok za sve. Otac se iselio, a majka je ostala da pokuša da sa neredovnom alimentacijom izdržava odrasle sinove. Baka je ostala u stanu, kako je rekao bivši suprug, nema gde da je povede. Pa njegova mlada nova žena je ne želi!

Njegova nova, mlada žena je izmedju oca i sina izabrala oca!

Nije dugo potrajalo, a da su obojica momaka prestali da treniraju stoni tenis. Uzalud je trener dolazio, zvonio na vrata, a nepokretna baka iznutra vikala. Iako su bili u stanu, njih dvojica nisu otvarali.

Stariji je nedugozatim napustio školu. Iako je svakog dana uredno odlazio od kuće, nije stizao do škole. Ispostavilo se da je su za njega Dorćol i poroci kraja  bili presudni.

Kada je majka shvatila da se stariji sin dugo, a mladji tek od nedavno drogira, bilo je strašno. Ponovo su usledile svadje. Otac je došao jednom, vikao, pretio da više neće slati novac kada se i ovako troši na drogu. Majka je postala još manja, ali je sebi postavila cilj: spasiti sinove.

S mladjim je bilo lakše. Kao novopečeni narkoman, brzo je prihvatio lečenje i brzo su izbledeli crni podočnjaci. Stariji je bio veliki problem. Suočen s drogom, nagomilanim psihičkim problemima izazvanim emotivnim stresom priredjenim od sopstvenog oca i devojke u koju je bio zaljubljen, teško je prihvatao lečenje.

Posle dugog boravka u bolnici, tačnije ludnici jer u to vreme nije postojalo posebno mesto za lečenje narkomana, majka je uspela da ga dovede kući, izbavivši ga iz nehumanih uslova u kojima je obitavao medju teškim psihičkim bolesnicima.

Metadon je dobijao od patronažne sestre, obično oko podne. Prethodna doza je prestajala da deluje već u ranim jutarnjim satima. Vreme od svitanja do dolaska patronažne sestre je bilo pakao i za njega, ali i za nas u komšiluku.

Nikada u životu ni do tada, ali ni od tada nisam čula takve krike iz ljudskog tela da izlaze. Prodirali su do srži, boleli, izazivali strah, tugu, sažaljenje.

Komšija policajac, vrata do njih, posle mnogo protesta i pritužbi malenoj ženici, pa čak i pretnji,  uspeo je da izdejstvuje da ona prestane da radi pre podne po kućama, da bi bila uz sina u vremenu krize. Jednom je, pokušavajući da ga odvede do sobe, iako iznemogao od droge, bio previše grub prema njoj. Gurnuvši je, i on se sapleo preko nje i jadna žena je polomila kuk.

U vreme njenog dugotranog boravka u bolnici otac je bio u stanu, što je izazivalo još više problema. Njegova mlada, nova žena ga je ubrzo napustila, ne istrpevši, kako je rekla, te njegove bezvezne bolećivosti prema divljačkoj porodici. Otac je, prvog dana po povratku male ženice sa rehabilitacije, otišao ostavivši nju, još uvek nespretnu sa štakom, da bude oslonac njegovoj majci i njihovom sinu.

Za to vreme, mladji je bio negde u provinciji završavavši srenju školu, kod ne tako bliskih rodjaka. Sportom se nije bavio, i gitaru je prestao da svira. Bio je samo senka koja hoda, bez sjaja u očima, ali nije bio narkoman. Zaposlio ga je potom neki drugi daleki rodjak u nekoj maloj firmi, gde se ubrzo dokazao kao veliki radnik, oženio, pa razveo, pa opet oženio, pa opet razveo.

Oporavak male ženice je bio kratak, prekratak, pa i uz štaku je teško hodala, a sin, iako više nije bio na terapiji metadona, psihički je bolesnik, koji se nikada nije oporavio od emotivnog šoka i raskida sa devojkom koja je postala očeva žena.

Krici su prestali, makar se ne čuju više u hodniku, ali izbijaju iz njegovih očiju, koje pažljivo skriva, sklanjajući pogled da se ne zadrži duže od sekunde, dve u retkim izlascima na hodnik.

Baka je umrla, a sin joj nije bio na sahrani, jer je tada bio na nekom službenom putu u inostranstvu sa tadašnjom ljubavnicom.

Objavio dusha u 18. januar 2008 21:34:52 | 9 komentara

Prvomajske žurke

Objavio dusha u 14. januar 2008 22:03:02 | 3 komentara

Prolece....

Subota, dan drugi zivota bez njega!

Objavio dusha u 13. januar 2008 17:21:53 | 15 komentara

Osigurači

Objavio dusha u 21. decembar 2007 18:24:30 | 16 komentara

Finoca...kako da ne!

Objavio dusha u 18. decembar 2007 15:33:54 | 6 komentara

Neshto novo...

 KOMSHIJA POLICAJAC SA CETVRTOG SPRATA

Objavio dusha u 17. decembar 2007 13:39:48 | 2 komentara

Nada - drugi deo

Nadu je zivot rano naucio da sve udarce podnosi dostojanstveno, ali kako to obicno biva u ljubavi, imala je problem “okretanja drugog obraza”.  Kroz njene emocije, spavacu sobu i zivot uopste proslo je nekoliko poznatih beogradskih glumaca, priznatih javnih licnosti i jedan jako poznati kosarkaski trener. Vecina njih su se sunjali do petog sprata, birali najmanje prometno vreme, a ako bi slucajno sreli nekoga, nabijali bi glavu u nedra, gledali na drugu stranu i bas licili na krivce koji su upravo akteri neke  “no no” avanture.

Faca s basketa je voleo da prodefiluje tako da ga svaka radoznala domacica iza spijunke vidi. Naravno ne i prepozna, jer su zgradne domacice bile poslovicno dobro obaveste o tracevima, ali ne i o tekucim aktelnim zbivanjima u svetu uopste i u sportu. Uz to, voleo je da zadirkuje nas najblize komsinice. Imale smo obicaj da, kao slepo crevo zgrade, poslednje mesto gde ne mozes zalutati nego ciljno doci, napravimo “zurku” na hodniku, lepom, sirokom delu koje smo mi zvale svetlarnik. Malo kolacica, kafica, muzikica iz nekog od stanova i to je to. Basket faca bi dosao, popricekao jedno dva, tri traca na spratu ispod, a onda uleteo replikom koja bi nas sve zasmejela. Onda bi Nadu ili pozurivao da se spremi za izlazak, ili uz seretski osmeh zatvarao vrata stana: “Jeste da uzivate ko meckice, ali malo bez Nade…”

Dok je Nada vodila svoj zivot, On je imao svoju pricu.

Ne bas brzo nakon hitnog i tuznog povratka u Japan, vratio se u Beograd. Kolega iz ambasade ga je zamolio da “malo utesi” njegovu Bivsu devojku, koju je ostavio zbog neke svestrane Japanke. On se vratio, Bivsa je bila na “To Do” listi. Posle prvog telefonskog poziva, onako kurtoaznog, On je predlozio kafu, sto je Bivsa svesrdno prihvatila. Kako se kasnije ispostavilo, njoj “malo tesenja” i nije bilo neophodno, vec titula i materijalna sigurnost.

Njegova porodica se ovaj put nije umesala, zadovoljni finom snajkom, i to bas finom. Premestaj je usledio tek posle vencanja i srecni bracni par je otisao u neku africku zemlju valjda.

Gospodja se ubrzo vratila, nije mogla da izdrzi. U Beogradu je sredjivala stan, okupljala prijatelje (pretezno muske). Da je u to vreme bilo Skandala, Kurira i slicnih novina, garantovano bi zaokupirala naslovne strane.

Cerku je rodila uz pompu, kao da to niti jedna zena pre nje nije uradila. On je morao da sve  najskuplje za porodjaj, a potom i za bebu donesi iz Milana. Roditelji su morali da dezuraju pored novorodjene devojcice koja nije spavala, da bi Gospodja spavala, a potom se i oporavljala od pretrpljenih tegoba.

Brak je bio sve, samo ne idealan i pored voljene prinove.

Vrhunac u bracnoj krizi je usledio kada se konacno njena majka po prvi put pojavila na vratima porodicne kuce na Dedinju. Gospodja joj je zalupila vrata pred nosem, ne zelevsi da pokaze Njegovim roditeljima i Njemu da je to jedna priprosta seljanka iz neke crnogorske zabiti gde se i dan danas do preostale dve kuce dolazi peske. Na nesrecu, majcinskim suzama zbog surove cerke prisustvovali su i On i njegov otac, sto je izgleda sudbina velokudusno rezirala.

Razvod nije dolazio u obzir. Pretila je da ce mu zabraniti da vidja cerku koju je obozavao. Da bi spasao deciji zivot i odrastanje, pristajao je na sve. Nije zeleo da nevina dusha strada zbog njihove svadje, trpeo je sve Gospodjine ispade, smirivao svoju reditelje i krisom njenoj majci slao fotografije unuke. Diplomatski posao se raspao, kao i mnogi drugi iz onog vremena u nekom novom, ali je porodica pomogla da stane na noge, obnovi veze sticane godinama po inostranstvu i krene u trgovinu na veliko.

Nadu je sreo slucajno, na FEST-u. To je bilo moje prvo (a verujem i poslednje) otvaranje na kome sam bila. Nedovoljno fensi za prijem za VIP persone, iz prikrajka sam posmatrala maskaradu da bi mi u jednom trenutku usplahirena Nada prisla, pozurujuci me da krenemo. Sva njena sigurnost se izgubila u oblacima dima kada Ga je primetila.

Utisak koji je ostavila onako doterana, lepa, zanosna kao uvek, bio je veliki.Dugo je opsedao nasu zgradu, vrebao. Iako je svaki put Nada tiho spustala slusalicu, ponovo i ponovo je zvao telefonom.

Na kraju, morao je da uspe. Svako strpljenje i upornost bivaju nagradjeni. Nada je prihvatila da razgovaraju, zatim prihvatila izvinjenje zbog svega za sta jeste ali i za sta nije bio kriv, a zatim prihvatila i obnovljenu ljubav.

Gospodja je ubrzo postala stalni histericni posetilac nase zgrade. Pretila je, lupala na Nadina, moja, komsijska vrata trazeci ga. Devojcicu vise nije mogla oduzeti, jer je to bila samostalna, punoletna devojka. Skandali su joj postali sredstvo kojim ga je primoravala da joj da jos novca, i jos, i jos, i nikad dosta.

Njegovi roditelji su patili. Gospodjina majka takodje. Patila je i Nada. Ponovo je dosao trenutak kada je trebalo odluciti.

I ponovo je odlucio neko drugi. Gospodja, pritisnuta zahtevom za razvod braka koji je naizmenicno prihvatala i odbijala, u lice Mu je rekla da voljena cerka u stvari nije njegova. Pa tako jalov nije mogao ni dete da joj napravi, sasula mu je u lice! Obelodanila je i oca, upravo Kolegu koji ga je poslao da je tesi, a zatim ubrzo mnogo vise vremena provodio u Beogradu nego On.

Danima, nedeljama, mesecima je tiho patio na Nadinom ramenu. Ona je, zaljubljena u njega kao i prvog dana u mladosti, cutala i cekala. I onda odlucila.

Resila da ne zeli vise da Ga vidi. Shvatila je da ne zeli da Ga razdvaja od cerke, koju je, iako nije bila njegova, i dalje obozavao. Odlucila je da Mu ne oduzme roditelje, koji su ga osudjivali za sve sto im je napravio u zivotu. Odlucila je da ima svoj tihi mir, bez scena, patnje, nesrecnog muskarca.

Zelela je da zadrzi samo sva lepa secanja!

Objavio dusha u 29. novembar 2007 15:00:00 | 30 komentara

Nada

Gospodja Nada, kako su je svi zvali, a posto smo povremeno zajedno “izlazile” na koncerte, u pozoriste i na izlozbe, za mene samo Nada, bila je starosedalac zgrade na Dorcolu. Garsonjeru na petom spratu dobila je od privredne komore, gde je od beznacajnog mesta stigla do sefa protokola. Kragujevcanka rodom, raskosna kakve samo Sumadinke mogu biti, u Beograd je dosla “trbuhom za kruhom” i brzo se snasla. Naravno, oduvek je umela da iskoristi svoju lepotu i bistu na kojoj bi joj danasnje silikonke mogle samo da pozavide, a bila je sasvim prirodna. Ja sam je upoznala kada sam se doselila, kao vec sredovecnu. I tada je mamila uzdahe i poglede, a sudeci prema slikama i svedocenjima ocevidaca, u mladosti je bila prava “bomba”.

 Stanari su se prema njoj ophodile iz krajnosti u krajnost: ili su je voleli, ili je, cesce, nisu podnosili. Komsinice su je smatrale za pretnju “bracnom miru” (sto evidentno i jeste bila) pa je bas nisu pozivale na kafu i caskanje. I na stepenistu su se trudile da je izbegnu i uvek budu na putu suprugovom pogledu ka … njenom poprsju.

 Gospodja Nada je imala poseban, sjajan smisao za humor koji je godinama dobio na britkosti. Kad bi izlazila doterana, s obaveznim dekolteom, rekla bi da je “dekUltivisana”. Gladiole je zvala “gladiDole” (a povodom udvaraca koji ih je uvek njih donosio kada bi seks), a spajalice su joj bile “spickalice”. Vesela zena, sama, bez dece, jednom razvedena, bila je moderna, uvek spremna za provod i muskarce.

 U mladosti, kada se blizila tridesetoj i kada joj je vec, po misljenju okoline posebno zabrinute za status neudatih u to vreme, bilo vreme da se “skrasi”, imala je Nada ozbiljnu vezu sa beogradskim diplomatom s ambicijama da jednom postane ambasador makar u Italiji. Ona lepa, On zgodan, par iz snova. Ona iz Kragujevca, On treca generacija Beogradjana, znaci problem. Jos veci problem njihovo dugotrajno “zabavljanje”, njen samostalan zivot i Njegovo ostajanje u stanu u petospratnici na Dorcolu.

 Zahvaljujuci porodicnim vezama, a malo i sopstvenim zaslugama, On je dobio posao u ambasadi u Japanu. S Nadom dogovor: cim se sredi, ona dolazi kod njega, pa ce polako da razmisljaju o vencanju. Nadu je najvise razbesnelo to POLAKO! Pa gde polako posle 5 godina zabavljanja, skoro zajednickog zivota u garsonjeri na Dorcolu!

Nekako u to vreme, Nadi se pokvario televizor. On, da ispadne dobar, narucio Majstora pre odlaska za Japan. I bas onog dana kada je On otputovao, a Nada ga, zarad mira u porodici mu, nije ispratila na aerodrom, na vrata garsonjere na Dorcolu, u kojoj su se Nada i Najbolja drugarica “tesile” vinom, zazvoni Majstor.

“Mene poslao On, kaze, ne radi vam televizor!”

 Pustise ga, a Majstor isto visok, malo krupniji nego On, nasmejan, sve vreme zvizduce. Nada i Najbolja drugarica vec nacvrckane po malo, Majstor ih pogleduje,  radi svoj posao. Fino vaspitane, ponudise mu kafu, casu fina, zasmejase se njegovim komplimentima. Majstor deli i sakom i kapom obema, ali mu oko malo vise zastajkuje na Nadi.

 Televizor proradio, Majstor otisao, Najbolja drugarica takodje, a Nada malo dezurala pored telefona i presretala postara cekajuci aber iz Japana. Posle dva dana, telefon zvoni. Nada potrca, javlja se Majstor.

 “Dobar dan, lepa gospodjice, samo da pitam kako radi televizor.” Nada onako pomalo razocarana, pomalo iznenadjena, zahvali se. A umela je bas da “cvrkuce” preko telefona. Majstor ponudi da dodje da promeni jos jedan deo koji je, kaze, video da je na izdisaju… i sve u svemu, njih dvoje su to vece zavrsili na veceri. Sledeceg petka bogami i u Nadinoj spavacoj sobi.

 On se jos uvek nije javljao iz Japana.

 Tako je zapocelo “tesenje” Majstorom, koji je umeo sve po kuci, a umeo je i s Nadom. Slatkorecivoscu se ubrzo osim u krevet uselio i u ceo stan. Posle cetiri nedelje poznanstva, bilo je zakazano vencanje.

 “Zna sta hoce!” Rekla je Nada kada je objasnjavala Najboljoj drugarici, tj Kumi zasto je tako naprasno odlucila da se udaje za nekoga koga skoro da ne poznaje. A sve posle veze sa Njim od 5 godina.

 Zna-sta-hoce-Majstor je bio toliko uporan u svom udvaranju i osvajanju Nade da je ona i mnogo godina posle prepricavala njegove romanticne vecere,  cvece, poklone i pokloncice. Udala se bez pompe, a na svadbeno putovanje na crnogorsko primorje su krenuli iz grasonjere na Dorcolu.

 Kuma je ostala da pospremi garsonjeru na Dorcolu, kada je zazvonio telefon.

 “Ja sam na surcinskom aerodromu, dolazim, ne mogu da zivim bez tebe, vencacemo se odmah i idemo u Japan!” On je urlao iz sve snage iz slusalice, ne prepoznavsi da nije Nada.

 “Ali …” Kuma je shvatila da joj predstoji tezak, najtezi zadatak na svetu. Reci istinu!

 Zna-sta-hoce-Majstor je odmah posle vencanja dobio zauske, pa tako Nada s njim nije imala dece. Razveli su se posle dve, tri godine, i to, gle cuda, zbog njegove mame. U stvari Zna-sta-hoce-Majstor je bio tipicna mamina maza iz Malog mokrog luga, koji je bio odlucio da se promeni, i trebalo mu je sigurno utociste. A sta je bolje nego Nada i njena garsonjera na Dorcolu.

 On je otisao koliko prvim avionom iz Beograda.

Objavio dusha u 26. novembar 2007 15:36:00 | 22 komentara

Milja sa petog sprata

U istoj mojoj zgradi na Dorcolu gde je gospodja Milja predratni profesor, Bog da joj dusu prosti, zivela na prvom spratu, na poslednjem, petom, bas preko puta mene, zivela je jos jedna Milja.

Kako su mi jednom prilikom ispricale komsije, poslovicno dobro obastene i poprilicno nametljivo tracerajske, Milja s petog sprata je bila pravnica. Svojevremno je radila kod Leke Rankovica u kabinetu, da bi te 1966. bila direktno iz kancelarije odvedena u psihijatarsku ustanovu. Pod lekarskom prismotrom je bila sve dok njen brat nije odlucio da vodi brigu o njoj. Izveo je iz bolnice, pa kako nije bilo mesta u njegovom stanu, u kom je ziveo sa zenom i dve cerke, smestio je u garsonjeru u nasoj zgradi. Nazalost, on je umro, a Milja je ostala prepustena sama sebi. Lekove jednostavno vise nije pila.

“Dobronamerna” susedska naklapanja sam uvek prihvatala s rezervom, ali u vremenu koje sledi mnogo od price se pokazalo tacnim. Milja jeste bila pravnica, prica s “brizljivim” bratom takodje je bila tacna, ali se isto tako ispostavilo da je on to uradio da bio obezbedio stan svojoj deci.

Milja je patila oz sizofrenije. Bolest podvojene licnosti, jednostavno receno, jako lako se drzi pod kontrolom  lekovima, ali kada uzme maha, skoro da je nemoguce obuzdati bez radikalnog medicinskog tretmana.

Njeni napadi su bili nocna mora za celu zgradu. Pocinjalo je lupanjem kanti, sudja ili ko zna cega jos bucnog. U prvo vreme smo joj pokusali kucati na vrata (zvono je bilo pokvareno, jer ga nije podnosila) i obavestiti je da jedan posle ponoci nije vreme kada se “vezba plehana muzika”, ali nije vredelo. Ubrzo je svako nase pojavljivanje na vratima uslovljavalo besomucno vristanje koje se nije dalo prekinuti nicim. Sem svanucem!

Potom joj nije bilo dovoljan prostor u njena “cetiri zida”. Pocinjala je da izlazi na stepeniste, lupa, urla. Nedugo zatim starci u mojoj zgradi su poceli jako da se bune, s obzirom da su deca polako prestala da im ostavljaju unuke. Deca su se vracala istraumirana kuci, a kako i ne bi. Miljina vika je bila neljudska.

Pomoci od bilo koga nismo mogli da dobijemo. Komsije su zvale policiju, ja hitnu pomoc i socijalnu sluzbu. Bez njenog odobrenja ili odobrenja porodice nista se nije moglo uciniti.

Jednom joj je policajac kucao na vrata negde oko ponoci, pokusavajuci da je nagovori da otvori, pa da joj hitna pomoc nekako da lekove.

“Ko je?” neka od njenih licnosti bila je “slatka”.

“Policija, otvaraj ili cu da te hapsim!”

Milja, kao sto rekoh, nije bila glupa, neobrazovana zena, samo je bila bolesna. “Sipak, kako ces da me uhapsis kada ja necu da otvorim. Nego, kada tebi sutra pocinje radno vreme?”

Policajac zbunjen, nenaviknut da mu neko u to Slobino vreme protivreci, kaze: “U osam ujutro!”

Milja iznutra: “Dobro, onda dodji sutra u pola devet, pa cu da vidim da li cu da ti otvorim.”

Najbolji “fazon”, ako bi ista od njenog urlajuceg repertoara mogao da se tako nazove, bilo je njeno svakodnevno reagovanje na tadasnji “narodni otpor”, lupanje. Ona je u to vreme izlazila na hodnik, i prilicno milosevicki nastrojenoj zgradi, u kojoj je samo nas nekolicina svesrdno udaralo u posudje i izlazilo u setnje, vikala: “Gledajte dnevnik! Eto vam dnevnik, sta mene gledate!”

Ako cemo iskreno, zena je imala pravo, ali upravo to njeno “politcki angazovano” urlanje je prilicno nerviralo komsije.

Ponekad je umela da bude i okrutna, ili mozda cak i okrutno iskrena. Osim stete koju nam je nanosila, probivsi necim ostrim sva vrata od petog sprata do prizemlja, uzimajuci otirace i svakodnevno ih bacajuci u kontejner, jednom je nepoznatoj zeni koja je gurala bebu u kolicima ulicom, prisla i rekla: “Gospodjo, da li ste svesni da gajite kriminalca!”

U zgradi bez lifta, gde je svako vrebao da je uhvati kada krade otirac, naravno da se desilo da je bezeci pala i slomila ruku. Iz bolnice se vratila s gipsom, i sto je bilo sjajno, pod uticajem lekova. Kako u kuci nije imala ogledala (jer nije mogla da gleda svoj odraz u vreme napada), dugo vremena zatim sam je cesljala. Naravno, i trudila se da pije lekove, pomagala joj u kuci. Milja je bila pametan, ironican sagovornik, cak i tako usporena kakva jeste bila pod dejstvom medikamenata.

Tacno preko puta Milje stanovala je Nada, raskosna crnka, gospodja koja je skoro do penzijskih dana zarilai palila tadasnjim beogradskim dzet setom. Neudata (odnosno razvedena), avanturista, i pod stare dane je imala red udvaraca ispred stana. Sada bi je zvali sponzorusa.

Nada je bila posebno ugrozena, jer je njena spavaca soba sa Miljinim stanom imala zajednicki zid. Zvuci su bili uznemirujuce pogubni za san. Ili dobar seksualni zivot. Sve u svemu, posle noci koju je Milja pocela posebno bucna, a potom odjednom utihnula, Nada je ujutro utrcala u moj stan, valjda jedva cekajuci da se probudim, drzeci u rukama neku ogromnu koznu torbu i ogrnuvsi se carsavom.

“Prestala je, jesi cula!”

“Jesam, cula sam da je prestala, a kako Nado?”

“Evo ovako!” Nada je na glavu stavila ogromnu torbu, ogrnula se carsavom i dreknula: “BUUUUUU!!!!”

Smekerka, dobrodrzeca gospodja u ranim sezdesetim, poput balavice je uplasila Milju!

PS

Milje se rodbina naprasno setila kada je prva cerka dospela do udaje. Dugo zatim je  zivela u Domu, pila redovno lekove, obilazila beogradska pozorista i druzila se sa vrsnjacima. Kada sam je videla taj poslednji put, rekla mi je da se stidi… i tiho plakala.

Objavio dusha u 25. novembar 2007 2:00:00 | 24 komentara

Gospodja Milja drugi put

Gospodja Milja iz prizemlja, Bog da joj dusu prosti, bila je stvarno prava predratna gospodja. Njeni maniri, ophodjenje i cela pojava odisali su elegancijom jednog doba koje je imalo mnogo kontrasta, ali koje je imalo i svoje gradjanske vrednosti.

Postu u nasu zgradu je donosio momak tek izasao iz neke srednje usmerene skole, pa, kako sam cula, tata ga ubacio da ne lencari. Dzabalebaros je postao nosilac penzija i racuna, s obzirom da druge poste u tom kraju Dorcola skoro da nije ni bilo. Stanovnici mahom stari, retko da im ko pise, a onim mladjima pre stizu e-mejlovi, nego papirne koverte.

Gospodja Milja je vec uveliko nosila naocari bez kojih nije mogla, jednostavno, nije videla. Da se potpise za penziju bez njih, naravno da je bilo tesko, skoro nemoguce. Bio je maj, kada sam slucajno isla upravo za postarom. Zazvonio je na zvono stana 1, gospodja Milja je izasla. Tuznim glasom mu je objasnila da je polomila naocari, a njena patronazna sestra ih evo vec nedelju dana ne donosi, pa ako moze da joj prstom pokaze gde da potpise, ona ce to lagano. Decarac, tek od skora s bradom i brkovima, arogantno je pozurivao staricu, obracajuci joj se sa babo, gurajuci joj ruku, a zatim bezobrazno uzevsi jednu novcanicu iz gomilice, uz konstataciju: “Ovo je za pomoc, gluva babo!”

Naravno da nisam izdrazala (zato je moja posta nakon toga bila uredno cepana, spaljivana, cak i vracana), ali takvo ponasanje nisam mogla da tolerisem.

Poucena neprijatnom scenom, shvativsi da gospodja Milja polako s godinama gubi vid, verovatno i sluh, trudila sam se da neprimetno pridjem blize kada joj se javim, da me prepozna, da govorim glasnije, da me cuje.

Taj put smo popricale kako septembar vise nije kao sto je nekada bio u Beogradu. Vise ne mozes da obuces svetlo sivi “burberry” a da ga posle jedne setnje Beogradom ne uprljas.

“Izvinite gospodjice, mogu li nesto da vas pitam, a da se ne uvredite.” Nacin obracanja gospodje Milje, pa i postaru koji je bio onoliko nekulturan, uvek me je impresionirao. “Naravno da mozete, gospodjo! Izvolite!” Uvek treba uzvratiti istom merom. “Gospodice Dusho, da li vi mozda ne cujete dobro, pa uvek toliko vicete? Sta kazu lekari?”

I eto, moja finoca, zelja da je ne uvredim obrnula se ka meni. Moja sestra nije mogla da se uzdrzi od smeha, pa i dan danas, godinam posle, ima obicaj da me pita: Jesi ti nesto gluva, pa vices!

Objavio dusha u 24. novembar 2007 10:41:00 | 22 komentara

James Howden zidni sat gospodja Milje

Gospodja Milja iz prizemlja, Bog da joj dusu prosti, bila je predratni profesor Prve zenske gimnazije. Osim nemackog, predavala je i latinski i francuski. Upoznala sam je kada sam se preselila u tu petospratnicu (bez lifta) negde na prvoj godini studija. Njena porodicna kuca je bila do sedamdesetih bas u dvoristu te zgrade. Kada su je srusili, gospodji Milji je pripao dvosoban stancic u prizemlju, u kome je mirno zivela sa suprugom, predratnim masinskim inzenjerom, nemackim djakom.

Kada je ostala sama, sve u njenom zivotu je postalo komplikovano. Vise nije mogla da lako sidje do prodavnice iako je samo 2 puta po 8 stepenica i jos 10 na ulazu, do ulice. Provijant joj je donosila patronazna sestra, jedna mala crvenkosa, sredovecna zena, uvek preterano nasminkana i preterano bucna.

Gospodji Milji su najvise nedostajale setnje po Tasmajdanu, koje je praktikovala jos od vremena kada je izvodila guvernanta pocetkom proslog veka. Umesto na Tasmajdan, tih godina je svako popodne izlazila u hodnik zgrade, pa je, pridrzavajuci se uz gelender, isla hodnikom od svog stana, do druge strane. Korak po korak, dva puta je bilo dovoljno za slatku gospodju.

I za te “setnje” je morala biti doterana, kako to nalaze etikecija. Dok je mogla, dok su je drzale oci, bila je nasminkana. Malo karmina, maskare, skoro neprimetno rumenilo (vise postignuto stipanjem obraza, nego hemijom), to je bilo dovoljno da se pojavi ispred vrata. Kasnije je bilo bitno da samo ogrne mantil, kaput ili dzemperic, u zavisnosti od godisnjeg doba.

Uvek sam volela da s njom razmenim po koju rec na hodniku. Uvek je imala po neku pricu. Jednom mi je objasnila kako je pre rata bilo normalno nositi sesire. Ona ih je, kaze, imala za svaku priliku: pozoriste, setnju, posete, pa cak i za pijacu. Drugi put mi je pricala o svojim heklanim rukavicama. Na svaki moj modni detalj koji je primecivala, imala je neku svoju pricu: o torbama, tasnama, maramama, esarpama…

Imala je obicaj da me zamoli da joj “doteram" sat. To je bio jedan stari, zidni. Dok je gospodja Milja mogla bez naocara, sat je uvek bio besprekorno ulasten, u mahagoniju se moglo ogledati. Posle vise i nije bilo tako, ali starina sat se nije dao.

Uvek bi mi dala belu rukavicu, otljucala mi vratasca, da se ukaze mehanizam za navijanje. Ja bih to uradila pazljivo, kljucem koji je visio sa unutrasnje strane. Zatim bih pazljivo zatvorila vrata, skinula rukavicu i sacekala da ih gospodja Milja zakljuca i kljucic koji je visio sa zlatnom kicankom obesi na civiluk pored vrata.

Sat me je fascinirao. Znala sam da je star, vredan. Na brojcaniku, ispod kazaljki, bilo je ugravirano “Howdon”. Gospodja Milja mi je ispricala da je da ga je njen suprug dobio davno, kada je za jednog engleskog fabrikanta uradio neki veliki posao, tamo neke davne godine.

Sat je, inace, radio perfektno. Navijao se na osam dana, a kada bih proverila telefonom tacno vreme, skoro da se ne secam kada je bilo neslaganja. 

Gospodja Milja je nestala tiho, od starosti, mislim i tuge za svojim suprugom. Istopila se. Ja sam se odatle odselila, a kada sam ne bas tako skoro bila u poseti, stan u prizemlju je upravo zakljucavala, mala, bucna, crvenokosa patronazna sestra, jos vise nasminkana, u astragan bundi. Usla je u nova “besna” kola svog inace nezaposlenog ozenjenog sina.

Komsinica mi je rekla da sat nije vise u predsoblju.

Objavio dusha u 23. novembar 2007 12:16:00 | 16 komentara

Moj novi poznanik

Imam novog poznanika! To vam je ono: sretnete nekog ko vam se na prvi, drugi i treci pogled ucini zanimljivim da podelite vise od kurtoaznih izjava.

Upoznali smo se slucajno. I vise nego slucajno. Necu da prepricavam, ali je zanimljivo da me drugi poznanik odmah upozorio: pazi, on je smeker!

Ne znam sta je trebalo da znaci upozorenje. Mislim, znam znacenje svih reci iz famozne recenice, ali ne znam sta je hteo da mi poruci moj drugi poznanik upozoravajucim tonom.

Ja nesto nisam sklona slusanju okoline, pa makar i razbila glavu o zid u koji udaram po ko zna koji put. Moj novi poznanik je dobio svoje mesto u mom zivotu. I u mom mejl boksu!

Razmenismo niz mejlova juce, prekjuce, danas smo malo smanjili. Stvarno sam pomislila u jednom treutku da jeste smeker! I onda je usledila najlepsa izjava ljubavi koju sam ikada cula. Uostalom, nije ni cudo, moj poznanik je pesnik.

Da vam je prepisem necu, sebicna sam, a i postujem nasu privatnu prepisku. Da vam je prepricam ne mogu, jer imam manjak reci.

Rekao je meni, a mislio je na nju. Kao da sam njegovim ocima videla tu mrsavicu koja dobro kuva, famozna je u seksu a na ulici se okrecu za njom.

Jos vise cenim mog poznanika, pa makar i bio smeker. A njegova zena valjda zna sta ima.

Objavio dusha u 19. novembar 2007 23:12:00 | 32 komentara

Temerinski vikend

Radeta sam upoznala jedne godine na skijanju. Bio je sef ekipe koja je spremala stazu za neko decije takmicenje, bucan, veseo, uvek spreman za viceve. 

Za vecerom, uvek je sedeo izmedju dva stola, zabavljajuci drustvo i za jednim i za drugim. Za doruckom, stojeci je pio kafu i zasmejavao sve bunovne prisutne. Na stazi, njegov glas je uvek vrebao odnekud.

Brzo mi je postao vise od obicnog poznanika, stariji brat, neko ko je medju najzasluznijima sto, upravo na skijanjima, nikada nisam imala neku avanturu.

"Mala”, kako me je zvao, sto i jesam u odnosu na njega (mada ne po visini), bila je pod njegovom zastitom. Svi su znali da mene ne treba dirati, jer, ko jos voli da ima posla s Radetom.

To i nije uvek bila mana  naseg druzenja, koje se leti nastavljalo po kafanama. Rade i njegovi ortaci okupljali su se po bircuzima, mestima poznatim do dobroj hrani, gde ih je gazda tetosio, a svi gosti prepoznavali po cuvenju. Pored sredovecnih konobarica ili sankerica, najcesce sam bila jedino zensko,  udobno ususkana na pocasnom mestu za astalom.

Rade, privatnik koji se bavio popravkom nekakvih masina, jako je puno bio na terenu, sto mu je ostavljalo vremena i za kafane, prijatelje, mene. Bila sam stvarno povlascena, kao mladja sestra koju nije imao, drugarica koja je znala sva njegova tuzna i neuspesna vanbracna zaljubljivanja, krize, finansijske propasti i uspehe.

Secam se, bio je petak popodne. Korisniku iz Novog Sada je nesto zatajilo, Rade je rekao da mora hitno u popravku. Kao i mnogo puta pre toga, pravila sam mu drustvo.

Intervencija, kako je Rade voleo da kaze, bila je brza i efikasna. Korisnik, kao i vecina ostalih, bio je Radetov prijatelj koji je ocigledno znao da dolazimo ne samo na intervenciju.

Izdala su me secanja o imenu i pravoj lokacije bircuza u kome smo bili. Znam samo da smo isli ka Temerinu. Ne secam se ni kako je izgledala kafana, osim da je u dvoristu imala stari hrast (mislim) ispod koga je bilo samo dva, tri stola. Jedan, centralni, spremljen za nas.

Domacin, gazda kafane i konobarice su se polomili oko nas. Na stolu je bilo svega, od hrane, do domaceg vina koje je gazda specijalno ne znam odakle donosio za “one” goste.

Rade je umeo da uziva u paznji, ali je bio i zahtevan. Ocekivao je muziku.

Negde oko 5 popodne pojavili su se cigani. Sef orkestra, sa sesiricem, naravno svirao je tjemane. Kontrabas se vrteo u rukama jednog malog, kome glava nije virila iznad, ali stomak pored jeste. Gitara je bila u rukama momcica kome su tek iznikli brcici, kicoshu, s glasom slavuja. Jedan krivonog je svesrdno udarao u daire i pevusio, a u stvari vodio racuna o parama koje su se velikodusno selile iz nasih dzepova u njihove.

Negde oko ponoci, cigani su poceli da posustaju. Ostali gosti kafane su na pristojnoj udaljenosti od nas nekoliko puta pokusavali da dozovu raspevani orkestar, sto nije bilo moguce pored Radeta i naseg domacina. Iako je teletina ispod sacha za rucak bila obilna, ponocni rostilj je dobro dosao.

Snasli su se nasi cigani muzikanti, pa su do jutra naizmenicno svirali. Dok violinista na uvo Radetu pevusi, gitarista drema na stolovima uza zid kafane. Kada se on probudi, sef orkestra prilegne na prazne gajbe. Jedino je uvek bio budan “blagajnik” s dairama, koji i ritam vise nije pogadjao.

Negde oko 5 sam prvi put otisla do kola i dremala na zadnjem sedistu. Rade i nas domacin su zahtevali dorucak, a gazda kafane je poslao klinca iz komsiluka da mu probudi zenu i dovede je da spremi kajganu sa slaninom i lukom.

Kada sam se probudila, bilo je vreme rucku i kiseloj corbi. Kafedzija je otisao kuci, ostavio nas na dushu gazdarici i mrgodnoj konobarici. Cigani su spavali kojekuda po dvoristu, a Rade je i dalje bucno, veselo, zajebantski smisljao nove pesme koje hoce da cuje.

Negde oko 7 predvece, pocelo je ponovo. Ovoga puta kafana je bila prepuna. Svi su dolazili da vide one sto ne izbijaju od juce. Na ogradi je bilo dece, koja su uspavane muzikante gadjali kamencicima a nas gledali otvorenih ustiju. Povremeno bi Rade ustajao, kretao ka njima uz psovku, naravno nasmejan. Razbezali bi se do prvog sokaka, a onda se polako vracali, jos zivahniji. I tako dok nisu dosle majke, starije sestre i rodjake (mahom zene) da ih oteraju na spavanje, sve gledajuci ka nama i krsteci se.

Oko dva, tri posle ponoci, u kafani je bila ludnica. Rade je sa stola dirigovao raspevanim gostima, urlajuci iz sve snage. Ja sam djuskala na stolici pored njega, pridrzavajuci se za naseg domacina koji, ruku na srce, nije imao ni malo sluha.

Oko 5 tog jutra ponovo sam otisla u kola da odremam na zadnjem sedistu.

Probudila sam se tog popodneva, a na prozor kola je bilo zalepljeno najmanje deset decijih nosica koji su buljili u mene. Radeta sam odmah cula: uz psovke je trazio rucak i to pilecu supu sa domacim rezancima.

Naravno da ni ja, a ni nas domacin vise nismo mogli da jedemo. Ciga iza kontrabasa bio je jos manji, a ni stomak mu skoro vise nije virio. Svuda oko nas su bili neraspremljeni stolovi, a gazda je s podocnjacima stajao na izlazu u dvoriste i vikao na nekog u kuhinji.

U Beograd smo se vratili narednog dana oko podne. Rade je prvo mene odvezao na posao, a onda otisao kuci da se presvuce, javi zeni i deci koji su vec hteli policiju da zovu.

To vece Radetov kum me zvao da mi kaze da je u cetvrtak na Palama poginuo Nedja, nas prijatelj i neko koga smo zvali brate.

Objavio dusha u 15. novembar 2007 12:20:00 | 38 komentara

Detinjstvo 1

Kada bi zimi napadao sneg, opstinske vlasti su stavljale mrezu na kraju Skolske ulice. U nju su se zabijali sankasi, i to najzesce oni koji se spustaju sa samog vrha na “gvozdenjacima”. Naivno nije bilo. Prvo se zalaufas iz sve znage niz bas opaku strminu do krivine na levo, a onda vices: Cuuuuvaaaaaaaaaaaaaaaaaaajjjj! da ne udaris “klince” koji s drvenjacima idu samo od pola.

Ulica je ime dobila naravno po skoli s leve strane pri kraju, bas preko puta zgrade u kojoj sam stanovala. Izmedju moje zgrade i susedne bilo je veliko dvoriste, nase decije carstvo u kome su se okupljali klinci iz blize i dalje okoline. Drugo zanimljivo mesto bilo je stepeniste za sici u susedno dvoriste, pogodno da na njemu pravimo pravo pozoristance, sa scenografijom koja visi sa bagrema iznad, zavesom od cebeta (zbog koga je Nadica dobila batine jer ga je neotpakovanog uzela sa ormara) i predstavom u kojoj znam da sam ja dizala prasinu lupajuci nogom o pod i recitujuci: “Necu da spavam, necu i tacka…”

Skolska ulica se ulivala u prometniju Radnicku, onako pod pravim uglom. Tuda je isao autobus ka gradu, ali i onaj ka Makisu. Tu su kuce bile nize, privatne, za razliku od nasih zgrada. Odmah iza prvog reda bio je i onaj drugi, treci pa i cetvrti, rusevniji, sa vise lima na krovu, manje prozora i vise kartona.

Sada je na tom prostoru OMW pumpa, neka skladista, a nekada su tu bili Cigani. Danas bi rekli Romi, ali u to vreme, taj deo smo zvali ciga-mala. I to svi: i mi, kao i sami Cigani.

Za mene, ciga-mala je bila mesto najvecih tajni.

Kada sam krenula u prvi razred, mama je sa kapije dvorista gledala kao prelazim nasu Skolsku, da utrcim u skolsko dvoriste. Jedva sam cekala da kao starija sestra za vreme velikog odmora pretrcim ulicu i odem kuci po uzinu, a ne da pijem mleko iz limenog lonceta i jedem hleb namazan necim, najcesce tankim slojem pastete.Kao dete s pedigreom, znaci mladja sestra uspesne, dobre ucenice, imala sam veliki teret. Ocekivalo se od mene da i ja budem takva: da nosim masnice u kosi, koju ne treba da umrsim za vreme odmora. Ispod obavezne kecelje je trebalo da uredno viri bela kragnica, a knjige i sveske su naravno morale biti besprekorno uvijene, bez “usiju”.

Sve sam to nekako ispunjavala, manje vise. Kostalo me igranja lastisa onoliko koliko sam zelela, igranja suge oko cele skolske zgrade, ali sta je, tu je. Mama i tata su ocekivali odlikasicu, seka je bila uzor!

Moj najbolji drug u osnovnoj skoli je bio Dragan. Stanovao je u trecem redu kuca u ciga-mali. Njegova mama je bila jedna mala, majusna ciganka, koju sam jako volela. Tata mu je svirao violinu, ili kako je on govorio, tjemane. Uvek sam posle skole vrebala priliku da dobijem dozvolu od mame da odem malo do Dragana, uz izgovor da mu pomognem u ucenju, prekoputa, da slusam njegovog tatu kako svira, a mamu kako udarajuci u daire pevusi neke meni strane pesme: “Akaven e Verka, Verka Kaludjerka…”Dragan nije bio dobar djak. Vise ga je interesovala bratovljeva gitara, koja je stajala okacena u toj jedinoj sobi koju su delili njih sedmoro. Milion puta je ukrao kada ja dodjem, da mi pokaze sta je naucio da odsvira, a potom dobio batine od prznice starijeg brata, koji je napustio skolu u sestom razredu da bi sa ocem i stricem svirao po svadbama.

U prvom razredu, dok se jos i nismo toliko druzili, uciteljica je Dragana premestila u prvu klupu, do mene, da bi ga imala na oku, a i mene podsticuci da mu pomognem.

Za mene, takvo ponasanje je bilo strasno. Svaki put kada uciteljica pogleda moj dovrseni zadatak i kaze mi da pomognem Draganu, ja sam bila ocajna. Milion i milion puta bih mu ponavljala, milion i milion puta pokusavala da ga naucim. Nije vredelo! Njemu su misli letela na sve strane, a najmanje na knjigu.

U to vreme, Bukvar je bio onako sa tvrdim koricama, sa slikom decaka i devojcice na zadjoj strani. Dragan ga, naravno, nije imao, pa smo uvek citali iz mog, koji je on onda cupkao, pravio usi, nervirao me.

Proslo je prvo polugodiste, ja sam imala sve petice, a Dragan se jedva provukao s kecom iz srpskog. U drugom je trebalo da vise radi, rekla je uciteljica. Joj, pakla, znaci i ja sam morala vise da radim sa njim!

I ja to vise nisam mogla da izdrzim. Ne, nikako! Jednostavno, bilo je to previse obaveza i problema za mene. Trebalo je postici sve, biti uzorna i uvek ocesljana (sto je meni bio strasan problem), a uz to i naterati Dragana da nesto nauci.

Ne secam se zbog cega je sve kulminiralo u meni. Mozda je Dragan nesto pogresno procitao, sto je stalno radio, ali, onako vec besna, ja sam otela moj bukvar od njega, i sva uplakana krenula da ga udaram gde stignem. Branio se rukama, polako podvacio pod klupu, a ja sam i dalje mlatila oko sebe onim bukvarom, na nemo zgrazavanje celog odeljenja i posebno uciteljice.

Nekoliko dana pre toga osmaci su zbog neke tuce morali kod direktora, sto je nama prvacima bilo strasno. U moj deciji mozak se useklo da, kada se bijes, a sto sam ja upravo uradila mlativsi Dragana bukvarom, moras kod direktora u tu njegovu strasnu kancelariju.

I tako, kada je Dragan uspeo da pobegne pod klupu odakle me gledao prenerazen, isto kao i uciteljica sa drugog kraja ucionice, demonstrativno sam spakovala svoje stvari, uzela torbu, izasla i bez kucanja usetala u direktorovu kancelariju. Uciteljica je bila na pet koraka od mene.

Dobro se secam da sam kroz suze izjavila da ja vise ne mogu, i da ako hoce nek me izbace iz skole, ali ja sam morala da ga istucem kada nece da uci! Kako direktor nije progovarao (sada znam, jedva se uzdrzavajuci od smeha), ja sam se jos vise rasplakala, istrcala napolje i pobegla kuci.

Naravno, mama je morala u skolu. Sacekali su je direktor i uciteljica koji su joj kao vic ispricali sta se desilo, iako je ona bila u panici jer ja nisam htela da razgovaram. Kaznu nisam dobila, sem sto sam morala da se javno izvinem Draganu pred odeljenjem. Nagrada je bila jer je moj drug cigancic prvi razred zavrsio sa dobrim.

 Danas je Dragan profesor, zavrsio je muzicku akademiju. Nisam ga dugo videla, sada je vec proslo vise od decenije, ali i dan danas volim Skolsku ulicu, koja se vise ne zove tako. Moja zgrada i dvoriste jos postoje, ali okruzeni novogradnjom koja preti i kako vidim, uskoro ce ih ugusiti. Ciga-male odavno nema na tom mestu. Nema ni muzike koja se cula, sem sto u svojoj glavi cesto cujem a na javi pevusim: “Akaven e Verka, Verka Kaludjerka, ajoj Verka…”

Objavio dusha u 12. novembar 2007 22:25:00 | 34 komentara

krecenje

OKRECILA SAM!

Na prvi, drugi i treci pogled, meni se svidja! Malo rusticno ali ne dovoljno, posto nije dobro svetlo. Previse je mracno za slikanje nekih starih rucnih radova i nekih novijih koji prilicno skupljaju prasinu po mojim ormarima, sto cu nekad uciniti, obecavam sebi skoro vec godinama!

Novi imidz bi trebalo da znaci da sam se okusala u novijih tenologijama, iako sam “zastareli” tip, (bivsi) programer od pre Hrista ili tu negde…

I kako je to uvek u mom zivotu, nisam dovrsila. A kad cu, ne zna se J Zapocnem, a dovrsavanje najteze ide! Ako ne uradim u cugu, ponovno “ulazenje u stos”, smisljanje sta je ostalo (a sto naravno nisam zabelezila kada mi je bilo sveze u pameti) je procedura koja me posebno umara i odbija i… tako se u istim onim ormarima vuce gomila zapocetih mustrica za vezenje, heklanje i strikanje, a ima i nekog sivenja.

Joj, a da ne spominjem sto sam drvenariju u kuci ofarbala samo sa spoljne stanje a unutrasnja ceka neka “bolja” vremena!

Hm, imam i nekoliko zapocetih tekstova, onda zapocela sam da citam nekoliko knjiga, a odavno sam sebi obecala da cu nastaviti zapoceto ucenje spanskog.

Kad sam bila mladja, govorili su mi da je to lenjost. Nema vise, sad sam u godinama kada sopstvene osobine nazivam kako ja hocu. Prema tome, za mene je to u stvari nemir duha! Zanimljivo je samo na pocetku, cim treba rutinsi doterati do kraja, nema vise izazova. A sto teze na pocetku, sigurnije je da nece biti dovrseno!

Hm, fali malo zute sa desne strae, pa dve namerno napravljene fleke s leve strane, fali jos jedan sloj dole… Ma ko to zna – sem mene!

Objavio dusha u 6. novembar 2007 18:40:00 | 45 komentara

Moderno poslovanje od Draginje do danas

Kad krenem iz kuce, prvo prebojavanje (s godinama ide i zaboravnost, a kada se pridoda i idiotizam profesije, totalna senilnost): kljucevi, kartice, karmin… E da, obavezno mobilni! Jedan 063, dva 064 broja, pa sad jos jedan 062 jer je nekom dunulo da mu je tako najlaksa komunikacija sa mnom!

 Za mobilne telefone imam obicaj da kazem da su u stvari “kratki povodac”! Svojevremeno pejdzeri su bili isto to, mada su pruzali ipak malo vise slobode. Uvek je postojao izgovor: nisam imala telefon u blizini, javila sam se cim sa mogla, u prevozu sam bila, i slicno. Za mobilni sad vise nemam izgovora. Znam mozda samo sedam mesta u Srbiji na kojima nemam domet i ne mogu vise da se vadim na mrezu. Cak i baterije nisu ono sto su nekad bile, pa se prazne dva ili tri puta sporije!

 Secam se pocetaka mobilnih telefona! Cena daleko preko 10.000 maraka! Kad se pojavi neko sa aparatom (ko ciglom), svi su ga gledali kao boga. Niko nije ni pomisljao tada da iskljucuje zvono (iako su se oni sa vibracijom pojavila tek na kasnijim modelima telefona) jer je bilo “in” da telefon zvoni jedno pet minuta pre nego sto se “ponosni vlasnik” javi. Cisto prvo da svi cuju i konstatuju: to zvoni MOJ mobilni koji imam, i platio sam ga tih 10.000 maraka. Pre svega mafijasi, mangupi, donekle i poslovni ljudi (sto se, nazalost, jako cesto oduvek preplice sa prvom spomenutom kategorijom) imali su te prve, preskupe telefone.

 To je bilo i ono vreme kada su se cigarete kupovale  na  “tezgama” od kartona u svim prometnijim beogradskim ulicama. Na sve strane su bili prepodavci deviza, cigareta, ulja, secera…

 Na uglu prekoputa Metropola u Bulevaru uvek je stajala ciganka Draginja. Onako mala, okruglasta ko dobro ukotvljena ladja, sa najmanje  tri suknje (po bilo kakvim vremenskim uslovima), sarenim da sarenije ne mogu biti, s maramom na glavi sa koje vise kojekakve djindjuve, bila je medju najglasnijim prodavcima. I uvek je imala dobru ponudu cigareta. Njoj nije moglo da se desi da neke sorte nestane. Izvuce boks makedonskog Marlbora ispod prve suknje, Eve je drzala ispod druge a Drina, Drava i ostale “reke” su bili u kecelji napred.

 I tako, cekam jednom drugaricu da se pojavi bas nedaleko od Draginje, nerviram se jer je nema. Govornica daleko, a ja iako strastveni pusac tada, nisam bas volela da palim na ulici, i naravno sve nervoznija i nervoznija. Gledam Draginju kako spretno barata boksovima cigareta, uz to diluje i devize. Cujem, dovikuje nekome uz brdo, ka Vuku:

 - E bre, nestade Lorda!

 Ne prodje minut, zvoni mobilni! Svi se okrecu, Draginja upravo u velikoj transakciji deviza, uzurbana, sve joj se ruku tresu. Svi se i dalje okrecu, pokusavaju da procene odakle stize uporna zvonjava. Unervozili se kupci, unervozili se i prodavci, neki vec podigli svoje kartonske tezge spremni na bezanje. Draginja zavrsila posao pa zavrne kecelju, pa prvu suknju, onda i drugu i negde iz trece izvuci “ciglu” mobilni i dreknu:

 - S’a ‘oces? Dones’ Lorda i Drine, Dravu imam. A treba mi i ‘iljadarka! ‘Ajd dolazi, da ti ne polomim kosti!

 Trebalo je, bogami, da prodje i vise od godinu dana da cena mobilnih spadne sa “tricavih” 10.000 maraka do meni prihvatljive, oko 300. A Draginja je bila savremenik modernog poslovanja!

Objavio dusha u 29. oktobar 2007 20:56:00 | 40 komentara

Srpska posla

Strasno volim nabedjene strucnjake. Ima ih u svakoj profesiji, u svakoj kafani posebno. Pitanje je samo kako uspevamo da se izborimo sa njima, kako da ih prvo prepoznamo, onda eskiviramo i na kraju ponistimo njihov uticaj na nas i nas zivot.

Pre x godina, radila sam kao predavac u (joj, rogobatnog li naziva) skoli za racunare! Popularna, zbog sposobnosti da jednostavno objasnim sta je RAM memorija, sta folderi, a sta je mejl, uvek sam imala dosta djaka, razlicitih profila. Dolazile su domacice (na jednu sam izuzetno ponosna, sada ima poslasticarnicu a racunar koristi da crta sablone za zanimljive oblike torti), prosvetari, novinari…

Secam se jednog momka, kad je dosao, nije znao ni racunar da ukljuci (tacnije iskljuci). Napredova je solidno, ni najgore, ali ni najbolje od mojih djaka.

Prosle su godine, odustala sam od obucavanja neupucenih, ostala samo na osnovnom poslu.

Desilo mi se, tako, da je naprasno prestala da mi funkcionise blutut konekcija izmedju mobilnog telefona i racunara. Posle godinu i vise koriscenja (da ne objasnjavam, sluzila je za slanje mejlova), jednostavno jednog dana je samo prestala. Nista. Ne reaguje. Sve izgleda u redu, obe strane (i telefon i komp) “tvrde” da je ok, ali ne desava se nista.

Odoh besna do grad, usput sretoh druga. Vidi on, meni nisu sve koze na broju. Ja objasnila, nesto mi ne radi na racunaru...

- Jao, sad ce da dodje jedan moj drug, ekspert je, zna sve, ma prva liga, najbolji je. Hajde idemo na kafu pa ga i ti sacekaj, on ce ti to sigurno popraviti!

Dobro znam takve situacije (rekoh, posebno dobro kafanske strucnjake), no pristadoh. Ne zurim nigde, malo cu da popricam, a sto i da ne vidim tog “eksperta”.

I, gle cuda: pojavljuje se moj nekadasnji djak, koga sam ja naucila da upali i ugasi kako treba racunar, a prvi put je hard disk video kada sam ja iz ormara izvadila jedan pokvaren!

Eh, to kod nas zena je cudo, promena frizure, boje kose, imidza, naravno da ga je zavarala. Krenuo momak, predstavljen kao ekspert, da mi “prosipa” znanje. Vidim ja, naucene napamet sve brojke sa kutija racunarske opreme! Naravno, to meni nista ne znaci, prvo jer me hardver ne interesuje (sem u domenu da radi perfektno), a drugo jer su mi bitnije karakteristike, a ne oznake! Ja nevoljno ispricah problem, kad ce ti on meni:

- Za to ti treba softver!

Uf, posle godinu dana rada (znaci, uz neophodan softver), tesko da to nisam znala.

- Jel imas blutut na telefonu?

Jos gore pitanje…

- Mora da ti je crkla video kartica!

Tog trenutka sam naprasno imala hitna posla! Cisto da ne slusam vise koliko velika moze biti ljudska glupost.

Da, moja zloca nije mogla da ne izbije. Kod pozdravljanja, potsetila sam ga na detaljcic o prvom skolovanju! Znam da je pocrveneo, a ja sam otsetala, zadovoljno vrckajuci.

Problem zabusavanja blu tuta sam ceo taj dan pokusavala da resim. Ulazila sam redom od prodavnica mobilnih telefona do onih sa kompjuterskom opremom. Svi su mudrovali, naslusala sam se bajki i prica.

U jednoj sam tako, cekala da se pojavi “strucnjak” koji mi garantovano moze pomoci (tako objasnio momak za pultom), i onako usput pricala sa devojkom koja je brisala prasinu po opremi. Rec po rec, ja se joj pozalim sta mi je problem, i mlada dama objasni: to moze da bude i zbog struje! Telefon mora da bude savrseno pun, kao i napon struje dobar!

Eh, tek da konstatujem: to vece sam otkrila da je baterija na mom mobilnom prolupala! Pokazuje da je puna, a ona prazna! Kad sam blu tut pricu pokusala s drugim telefonom, sve je radilo perfektno.

Nadam se da ona mlada dama ne brise vise prasinu sa racunara!

Objavio dusha u 28. oktobar 2007 0:20:00 | 21 komentara

Pomoc prijatelja!

Bila sam “pomoc prijatelja”!

 Moj drug je ucestvovao u kvizu Milioner, i ja sam bila jedna od onih koje je imao upisane kao prijatelje, da zove kad zaskripi. Na kraju, dobio je neke parice, (iako ja mislim da je mogao mnogo bolje, znajuci ga), lepo se zabavio, stekao novo iskustvo, a nisam mu pomogla ja, nego jedan nas kolega. Iako sam i ja znala odgovor na pitanje za prijatelja!

 Da ucestvujete u kvizu, i da treba da odredite 5 prijatelja koji ce vam pomoci, kako bi to uradili? Da li stvarno znate sta prijatelji oko vas znaju, u kojoj su oblasti dobri, sta im je specijalnost? Ili sta citaju, koji im je hobi, sta izucavaju u slobodno vreme? Da li imate prijatelje koji su intelektualnic u pravom smislu te reci i dobro su obavesteni o svim trenutnim zbivanjima na literarnoj, muzickoj, drustvenoj sceni?

 Kod nas u Srba, prijatelji najcesce sluze da nam prave drustvo kada nam je dosadno, pozajme nam novac kad zafali, secer i ulje kada je hitno (ako su u komsiluku), budu psiholozi amateri dok se jadamo na porodicne probleme…

 A da li stvarno znamo sta nasi prijatelji znaju?

 Inace, znam dvojicu koji su profesionalni “prijatelji” u Milioneru. Ono, znaju svasta (enciklopedijski) pa ih ucesnici kviza “izajmljuju”. Ne znam cenu, ali ocigledno postoji!

Ja ipak vise volim sopstvene s kojima uz kafu mogu da raspravljam o Lobacevskom, Per Gintu, Fridi Kalo, Idi Aminu!!!:)

Objavio dusha u 26. oktobar 2007 12:39:00 | 45 komentara

Kucno (ne)vaspitanje

prvi put objavljeno 25. jula 2007.

Secam se da nam je u skoli Baba Brana, nastavnica istorije (koju doduse nismo mnogo postovali, ali kojoj danas zahvaljujem sto nas je vodila na izlete po srpskim manastirima) imala obicaj da prebaci:

"Ne sedi kao da si u kafani!"

ili jos bolje:

"Ne izrazavaj se kao da si na fudbalskoj utakmici!"

Davno su bili moji skolski dani, ali pomenute opomene su dugo odolevale vremenu. E, onda je dosla demokratija i prenosi skupstine na drugom programu!

Nedavno cuh kako mlada mama u parku kaze sinu koji odbija da krene kuci na spavanje:

"Ne ponasaj se kao da si za skupstinskom govornicom!"

Moja sestra ima obicaj da me upozori, kada se tresnem cekicem po prstima pa krenem po prostom srpskom repertoaru:

"Gora si od poslanika!"

U autobusu je nedavno vozac sprecio "frku" oko otvaranja/zatvaranja prozora viknuvsi:

"Ama ljudi, nije vam ovo skupstina pa da radi ko sta hoce!"

I gde smo spali! Nedostatak kucnog vaspitanja se ne vezuje vise za kafanu, fudbalski stadion, ulicu. Skupstina je sve to prevazisla.

Objavio dusha u 25. oktobar 2007 14:06:00 | 37 komentara

Politika vs. obican zivot

Prepoznala sam medju nekim blogovima ovde neke autore (pa i iste blogove) koje sam primetila i na drugim blog portalima. Neki su, tamo gde su, jako, jako popularni, zbog ekstremnog politickog, politiziranog stava. Imaju  na stotine i stotine komentara, rasplamsava se svadja, ponekad (i to jako cesto) bude i vredjanja, razmene privatnih poruka koje su ponekad i pretece… Sve zarad politickog cilja, sopstvene promocije ili neceg treceg.

U blog zajednicama koje nisu politicki isfolirane i isforsirane, takvi blogovi ostaju skoro neprimeceni.

Naravno da svako od nas ima svoje politicko opredeljenje. Bilo bi zlo da nema jer nazalost, jos uvek nemamo idealno drustvo i jos uvek moramo da se borimo. Naravno da svako od nas ima simpaticne i nesimpaticne politicare, politicke stranke i politicke lidere.

Ono sto ocigledno vecinu ljudi zanima je ipak zivot! I to onaj normalni, svakodnevni, u kome se voli, raduje, tuguje, napise po koja pesma ili zaplace na ramenu. Politika tu nema svoje mesto, makar ne konstantno. I makar ne tako da bode druge u oci.

Ono sto meni smeta je sto su neki ljudi od svog politickog ubedjenja (pa i seksualnog opredeljenja) napravili biznis koji svesrdno promovisu bas preko blogova. Volela bih da mogu da uporedim popularnost recimo ovog bloga sa nekim drugim (sto nazalost zbog organizacije istih nije moguce). Time bih poredila popularnost politike (ili, nazalost, popularnost politicke promocije jedne stranke) sa obicnim zivotnim pitanjima.

Ja se i dalje opredeljujem za ljubav, ako treba i suze, danasnji rucak, fudbalsku utakmicu, decu u skoli, poslednje pijanstvo, sve nase tajne borbe i strasti. Sve dok ne prestane politicka represija, netolerancija, pretnje i vulgarnost, nekultura i pre svega totalna neosetljivost na obican, ljudski zivot.

A bojim se, to se nikada nece desiti…

Objavio dusha u 23. oktobar 2007 12:12:00 | 31 komentara

Zensko - muski odnosi

Fakat, ovaj svet je “muski”. Muskarci vladaju: imaju bolji posao, bolje su placeni, skoro uvek su direktori. Po procentu, mozda je i vise zena u ljudskoj populaciji, ali kada je biznis u pitanju, politika pa i sport, e tu je nadmocnost muskaraca ogromna.

Zanimljivo je, recimo, i kako muskarci tretiraju zene kada se suoce sa nekom koja im moze biti pretnja. Primera radi, jedan politicar (daleko od gospodina) nekoliko puta je novinarkama koje su postavljale neprijatna pitanja drektno ugrozavao ljudska prava. Njegov odgvor se sastojao od aluzija na seksualni zivot doticnih novinarki, prethodno provedeno vece ili bracni status.

Neki drugi pak javno, kada hoce da uvrede zenu koja ih ugrozava svojom pamecu, krecu odmah da udaraju na fizicki izgled. Na udaru su bila i kolena Karle del Ponte pa i Olje Beckovic. Doduse, u kontekstu izgleda, odmah ide i seksualna "pretnja" (ili negiranje iste).

Ako pak, treba uvrediti muskarca, najbolje mu je spomenuti zenu. Grobari su, recimo, na derbiju Randjelovicu, golmanu Zvezde vikali: “Zena ti je kurva Ivane!”.

Nista manje nisu “bolna tacka” sestre i majke, naravno.

Na vratima kancelarije jedne moje prijateljice, koja je ipak direktorka, pise:

“Da bi bila uspesnija od muskaraca, zena sve treba da radi najmanje dva puta bolje. Srecom, to i nije tako tesko!”

Objavio dusha u 22. oktobar 2007 20:23:00 | 16 komentara

Marketing svuda i na svakom mestu

Pre nekog vremena (pred pocetak emitovanja Velikog brata) u firmu mog poznanika stiglo je pismo jedne marketinske kompanije sa ponudom. Objasnjavali su da je njihov klijent izabrani ucesnik Velikog brata i da je, za odredjenu novcanu (ne malu) nadoknadu, spreman da istetovira logo zainteresovane firme koja ce tako biti vidljiva u jako gledanom terminu, na jako gledanoj televiziji, u jako gledanom rijaliti sou.

Koliko god da sam bila zgranuta, proradio je moj marketing crv (i nesto obrazovanja iz te oblasti) i dobro sam razmislila.

Prvo: buduci ucesnik je angazovao marketinsku agenciju.

Korisno, iz dva razoga. Marketiska agencija moze, ako uradi dobro istrazivanje trzista, da napravi uspesnu strategiju za pobedu, ili makar dugo ostajanje u kuci.

Isto tako, marketing agencija moze da se potrudi da bivsi stanar ne ostane zaboravljen i izgubljen, kao neki iz prethodnog serijala, tipa raskosne plavuse Daliborke (jel tako bese?).

Drugo: buduci ucesnik je spreman sve da zaradi novac.

Istetovrati (trajno) znak neke bezveze kompanije (jer samo takve bi, verovatno, na to i pristale) koji ce posle da gledaju mama, tata, zena, deca, govori o mentalitetu ucesnika. Kreten, ukratko.

Doduse, ako se ostavi na stranu (moje) misljenje o tetoviranju znaka neke firme, takav potez pokazuje i da je ukucanin spreman na sve da zaradi pare. Pare, pare, pare…

Trece: poverenje u marketing?

Da li moze marketing agencija napraviti uspesnu strategiju za pobedu u Velikom bratu?

Teorijski posmatrano, da! Prakticno gledano, nemoguce.

Prica o vunenim carapama, kapi i “mom seljackom poreklu” je jako uspesno zamisljena. “Kalimero” sindrom je i te kako kod nas podrzan. Jedina slaba karika u strategiji je ljudski faktor, znaci nedoslednost osobe koja striktno, a bez dodatnih konsultacija, treba da ispostuje sve zahteve maretinga.

Necu da pogadjam ko je klijent te marketinske organizacije! Ne interesuje me, a nesto i ne gledam taj rijaliti sou da bih im popamtila i imena i procenila ko je doticna budala. Ono sto mene najvise cudi je sta su sve ljudi spremni da urade za pare. Nego, jel se i ovo zove prodavanje sopstvnog tela? Za tetovazu, ali nebitno…

Trazile ste, gledajte:

Slika1

Slika 2

Slika 3

da se uozbiljim:

Ljudski bilbord

Jos jedan

Tatui s gramatickim greskama:

jedna

A uveravaju i da je ovo prava tetovaza:

uf uf polulopti!

EDIT:

Eh, izgleda je marketing stvarno surov! Nadjoh, tek posto sam napisala post, da je tetovaza, kao vid reklamnog oglasa prilicno uobicajena u pojedinim "savremenim" delovima sveta.

Objavio dusha u 22. oktobar 2007 12:22:00 | 39 komentara

Kafa za jednu osobu i pasulj za manje od 4!

(napisano 11. juna 2007. godine)

Skrckah ovolike godine i tek sad shvatih da ja, u stvari, ne umem da skuvam kafu za jednu osobu.

 Slucaj 1: po inerciji sunem na soljom odmerenu kolicinu vode tri do pet kasicica kafe. Dobijem kacamak, vise od pola soca!

Slucaj 2: "smanjim dozivljaj" i sipam jednu kasiku (vrsnu). Na velicinu solja u mojoj kuci (koja oskudeva u onima sto su i u meri za kolace) dobijem caj od mlevene kafe! Ukratko bljak!

Slucaj 3: odokativno odmeravam kada je gustina dovoljna, pa stojim 15 minuta uz sporet dokuvavajuci i dosipajuci vodu dok na kraju ne bacim sve u sudoperu i  - odem kod komsinice na kafu!

Naravoucenije: ukus kafi daje trac sa komsinicom, a ne broj kasicica!

PS

Usput, u domen naucne fantastike spada kuvanje DOBROG pasulja za manje od 4 osobe! Najbolje ako ih je vise od 20.

Objavio dusha u 17. oktobar 2007 17:38:00 | 22 komentara

Kuda s gripom?

Nisam sklona izlivima "privatnosti" na blogovima, vise volim da "pametujem", ali kad sam ovako uzaludno vrutja i vrela, pomalo radim i sto nikad nisam:)

Nije jos ni zima pocela, a ja izgleda gripozna. Niti sam se smucala po javnim mestima (ni mrdnula nisam iz stolice poslednjih nedelju dana, posla preko glave), nije bilo ni duvanja, puhanja, puvanja, niti sam se ju, ju ljubakala sa nekim bolesnim, ...

Eh, da jesam, ne bi mi bilo zao:(

Objavio dusha u 15. oktobar 2007 23:20:00 | 17 komentara

Sta slusas, komsija?

Najveci problem urbane sredine su tanki zidovi! Komsije cuju jedni druge, ne moze se sakriti ni proliv, ni bogat seksualni zivot, bracne i vanbracne svadje, decije lose ocene. Ne mogu se sakriti ni omiljene serije, Grand parada, fudbalske utakmice.

Kako zivim u kuci, komsije imam skoro samo leti i to na dovoljnoj udaljenosti da bas ne moram da stavljam zavese na prozore (ne vide me). Medjutim, dotuce me vreme zurki. Obicno, kad pocne skola, pa kada klinci jos uvek nisu navikli na radne obaveze, vikendom zbrisu u tatinu i maminu vikendicu na zurku.

S jedne strane slusaju folk. Ono, Ceca i slicne Ceci! Naravno da sam prenerazena, jer to isto slusa i otac te familije kada dodje na pecaje. Muzika izgleda vise ne spada u generacijski jaz.

S druge strane slusaju tehno. Mislim, pretpostavljam da slusaju tehno, posto cujem samo basove i ritam.

Ja se selim s jedne strane kuce na drugu, srecom, mogu izbeci njihovu muziku i uzivati u svojoj. Jer, hocu da mogu da cujem sopstvene misli i da u glavi imam sopstvenu, a ne tudju muziku.

PS

Vazi isto i za blogove. Moda je postala pozadinska muzika, iako vecina od nas dok cita slusa neku svoju.

Objavio dusha u 13. oktobar 2007 12:22:00 | 27 komentara

SARMA

Moja komsinica, rodjena Parizanka udata za komsu iz sela, tu negde oboje do trideset godina, zivi po svim "srpskim pravilima". Pravi ajvar, ljutenicu, dzemove, sokove od zove, nane...

Jedino sto nikako ne voli, to je sarma. Tacnije, ne voli miris kiselog kupusa.

Kada mi je nedavno bio u gostima kolega iz Londona, pricali smo, kako to obicno biva, jako puno o hrani u Srbiji. Naravno da je odusevljen nacinom goscenja kod nas, kada se iznese pola praseta, Karadjordjeva, mesano meso i sve servirano uz salate koje obozava. Posebno mesto ima ajvar.

Sticajem okolnosti, neko u drustvu spomenu sarmu! Nije probao, nije joj ni vreme trenutno, pa svi krenuse u objasnjavanje kako se pravi.

Moja komsinica, rekoh rodjena Parizanka koja se kao i svi tradicionalni Francuzi sluzi Engleskim na onaj njihov skoro neprepoznatljiv nacin, objasnila mu je ovako:

"Puste da se kupus pokvari, samo ga dobro posole i muckaju da se ne uhvati bas odmah budj! Onda ga onako smrdljivog izvade, nekad operu, nekad ne, zavisi od domacice. U to uviju meso prodinstano na luku, sa dodatim pirincem.."

Usledili su detalji sa malo zacina, da bi na kraju rekla:

"Zamisli, i onda pokvare suvo meso jer ga kuvaju satima sa tim umotuljcima!"

Joj, jedva cekam sarmu!

Objavio dusha u 10. oktobar 2007 15:43:00 | 31 komentara